U Be­o­gra­du je ne­dav­no obi­lje­žen je Dan Dru­štva đa­ka be­ran­ske gim­na­zi­je. Tom pri­li­kom nje­gov pred­sjed­nik prof. dr Vuk Og­nja­no­vić is­ta­kao je da je ovo dru­štvo pre­bro­di­lo po­čet­ne te­ško­će, da se oma­so­vi­lo, da su ostva­re­ne pla­ni­ra­ne ak­tiv­no­sti, kao i da se oče­ku­ju još bo­lji re­zul­ta­ti. Na­kon to­ga bi­lo je ri­je­či o is­tak­nu­tim po­la­zni­ci­ma be­ran­ske gim­na­zi­je, uz kon­sta­ta­ci­ju da su oni svo­jim dje­lom za­vri­je­di­li pa­žnju ši­re dru­štve­ne jav­no­sti. O lič­no­sti i stva­ra­la­štvu jed­nog od naj­bo­ljih đa­ka Be­ran­ske gim­na­zi­je, prof. dr Bo­ži­ni Ra­de­vi­ću, be­sje­dio je Mi­ro­slav Sto­ja­no­vić, na­vo­de­ći da je Ra­de­vić fa­sci­nant­na lič­nost, bli­sta­ve ka­ri­je­re. Ka­zao je da su ri­je­či ne­do­volj­ne da ozna­če nje­go­vu, za­i­sta, im­pre­siv­nu bi­o­gra­fi­ju i bo­gat i uspje­šan ži­vot i to na naj­i­stu­re­ni­jem hi­rur­škom fron­tu, gdje je „uči­nio go­to­vo ne­mo­gu­će“.
– Još u gim­na­zi­ji se vi­dje­lo da je Bo­ži­na Ra­de­vić bio pred­o­dre­đen za ve­li­ke po­du­hva­te, bi­lo ko­jom sta­zom da je kre­nuo. Velj­ko Živ­ko­vić, pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke, pre­po­ru­či­vao mu je da stu­di­ra ma­šin­stvo, a Ba­njo Ša­ra­no­vić, pro­fe­sor knji­žev­no­sti, ako ne knji­žev­nost, a ono pra­vo. Ali, oti­šao je na me­di­ci­nu, i ba­ra­ta­nje skal­pe­lom, od ko­jeg se ni da­nas ne odva­ja. To je za nje­ga je po­sta­la svo­je­vr­sna umjet­nost, jer, od­stra­nju­ju­ći obo­lje­le dje­lo­ve or­ga­na, „ljud­sko ti­je­lo iz­ba­vlju­je iz ha­o­sa – na­veo je Sto­ja­no­vić.
Ka­zao je da je Ra­de­vić iz gla­so­vi­te be­ran­ske gim­na­zi­je, po­nio, po­red zna­nja, ono što je va­žni­je, a to je žeđ za zna­njem, ko­ja ga i sa­da dr­ži.
– A, „na pu­tu ka me­di­cin­skom Olim­pu“, upi­jao je zna­nja, vje­šti­ne i is­ku­stvo uči­te­lja i struč­nja­ka svjet­skog for­ma­ta – od be­o­grad­ske VMA, gdje je, pri­pre­ma­ju­ći se za spe­ci­ja­li­stič­ki is­pit, sreo pro­fe­so­re Pa­pa, Bre­va­ra, Gin­zber­ga, Đu­ki­ća, pre­ko Pra­ga i Lon­do­na, do Hju­sto­na i Ha­no­ve­ra. Ipak, na nje­ga naj­vi­še je uti­cao hi­rurg svjet­skog gla­sa Li­bor Hej­hal, ko­ji mu bio je i men­tor za dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju, ko­ju je bri­ljant­no od­bra­nio, u Sa­ra­je­vu. Be­ra­ne, Tu­zla i Be­o­grad, naj­ju­pe­ča­tlji­vi­je su obi­lje­ži­li ži­vot ovog Bu­di­mlja­ni­na, ko­ji, rod­ne Be­ra­ne, gdje je po­čeo lje­kar­sku prak­su, ni­kad ni­je dr­žao s kra­ja sr­ca. U Be­o­gra­du, gdje je, kao sja­jan stu­dent, za­vr­šio me­di­ci­nu, i po­lo­žio spe­ci­ja­li­stič­ki, hi­rur­ški is­pit, ostva­rio je, sa svo­jim ti­mom, zna­čaj­ne uspje­he, od ko­jih su one, ko­ji se od­no­se na ču­ve­ne tran­splan­ta­ci­je je­tre. Bi­lo je tra­u­ma­tič­nih tre­nu­ta­ka i u nje­go­vom ži­vo­tu, ali ih je smje­štao „u tra­gič­ni splet okol­no­sti i tra­gi­ku jed­nog vre­me­na“, u ko­jem „ni­ko ni­je po­šte­đen“, ne da­ju­ći im da se „pre­to­če u gor­či­nu ko­ja tru­je“ – za­klju­čio je Sto­ja­no­vić.
O pro­fe­so­ru Ra­de­vi­ću, na­dah­nu­to i to­plo be­sje­dio je i Mi­lo­nja Mi­ćo Po­po­vić, je­dan od nje­go­ve ge­ne­ra­cij­ske sa­bra­će. Na­kon to­ga Ra­de­vić se za­hva­lio svo­jim dru­go­vi­ma na li­je­pim ri­je­či­ma. On je tom pri­li­kom go­vo­rio o ne­kim spe­ci­fič­nim slu­ča­je­vi­ma gdje se bo­rio za spa­sa­va­nje ljud­skih ži­vo­ta i za čo­vje­ko­vo kva­li­tet­ni­je tra­ja­nje.
Pro­gram je upot­pu­nio pje­snik Dra­go­mir Da­le Ću­la­fić, ko­ji je re­ci­tu­ju­ći po­e­mu „Još me ima“ dao po­se­ban ton dru­gar­skoj ve­če­ri.
Na kra­ju prof. dr Vuk Og­nja­no­vić uru­čio je za­hval­ni­ce, za po­se­ban do­pri­nos una­pre­đe­nju i ja­ča­nju Dru­štva: Go­ra­nu Ve­ji­ću, Ga­vri­lu Vu­ka­ši­no­vi­ću, Dra­gi­ću Vu­ki­će­vi­ću, Do­bra­ši­nu Je­li­ću i Slo­bo­da­nu Sto­ja­no­vi­ću.
Za­hva­lju­ju­ći na pri­zna­nji­ma, Do­bra­šin Je­lić je ka­zao da su đa­ci be­ran­ske gim­na­zi­je od­u­vi­jek bi­li i je­su eli­ta sred­njo­ško­la­ca.
– Be­ran­sku gim­na­zi­ju, u od­no­su na dru­ge sred­nje ško­le, do­ži­vlja­vam kao po­gled s vr­ha, onog naj­vi­šeg u za­vi­ča­ju, a što ni­je lo­kal­no, sva­ka­ko uz osta­le vi­so­ke estet­ske i dru­ge ele­men­te i do­me­te, ni­je, i ne mo­že ni bi­ti, svjet­sko. Oni ko­ji su za­vr­ši­li ovu gim­na­zi­ju bi­li su go­to­vi in­te­lek­tu­al­ci, ali su ujed­no i uzi­ma­li za­let, i sti­ca­li kon­di­ci­ju, da osva­ja­ju vi­ša i naj­vi­ša zna­nja. Za­to su mno­gi đa­ci uči­ni­li i vi­še, ne­go što su i sâmi oče­ki­va­li. Jer, sve nas je ubi­ja­lo u po­jam, a mi smo sve ne­da­će na­dok­na­đi­va­li ra­dom i ra­stom, onom upor­no­šću tra­ve, o ko­joj nam je pri­po­vi­je­dao Mi­la­din Ću­la­fić i omla­da iz po­sje­če­nih sta­ba­la, na sli­ka­ma Du­ša­na Ma­šo­vi­ća – na­gla­sio je Je­lić.
D.J.